Najčešće postavljana pitanja

Sve pčele su u osnovi divlje vrste, samo mali broj čovek uspeva da gaji, ali ni one nisu prave "pitome životinje"!

Termin "divlje pčele", kao kontrast u odnosu na "pitome", nije sasvim dobar, jer može stvoriti zabunu – ove druge treba nazivati "gajene". Naime, čak ni medonosna pčela, koja se gaji hiljadama godina, nije bitno izmenjena "pripitomljavanjem" (tj. selekcijom), pa se bez problema može vratiti u "divljinu" i živeti samostalno.

Postoji ogroman broj divljih vrsta pčela, ali većina ljudi nema ni približnu predstavu o tome koliko je raznovrsna i brojna ova grupa insekata (preko 20.000 vrsta u svetu, preko 2.000 u Evropi, preko 750 u Srbiji, itd.). Dakle, sve vrste pčela funkcionišu kao divlje u prirodi (tu spadaju i bumbari, kao mala podgrupa prepoznatljivog izgleda), a sasvim mali broj je donekle "domestifikovan" – tako što se njihove populacije mogu veštački održavati, umnožavati i premeštati, pre svega za potrebe oprašivanja pojedinih biljnih kultura. 

U ekološkoj nauci se termin "divlje pčele" koristi za zbirno označavanje svih slobodnoživećih vrsta, odnosno, njihovih zajednica u nekom konkretnom području ili studiji određene poljoprivredne kulture, pa i za slobodnoživeće populacije gajenih vrsta – ako takvih tu ima (kao kontrast gajenim, tj. veštački umnoženim populacijama).

Ova pčela NIJE namerno uneta u našu zemlju.

Smatra se da je u Ameriku (1994. godine) i Evropu (2008. godine, Francuska) dospela zahvaljujući transportu različite robe u kojoj su neprimećena bila smeštena gnezda ove pčele. Prema tome, prvi prenos između kontinenata desio se slučajno i pasivno, posle toga pčela se širila ili spontano (aktivnim kretanjem), ili takođe pasivnim transportom sličnih tipova robe unutar svakog kontinenta.

Naime, ove pčele prave gnezda u šupljinama masivne drvne građe ili u šupljim stabljikama (trska, bambus). Njihov životni ciklus podrazumeva dugotrajno mirovanje u gnezdu koje u tom periodu može biti lako i bezbedno transportovano na velike distance.

Azijska pčela smolarica možda izgleda opasno zbog svoje veličine, ali nije opasna. 

Naravno, većina pčela (ali samo ženke) ima žaoku i može da ubode čoveka, ali ove pčele to rade samo ako ih neko baš hvata ili dodiruje golom rukom. Ubod sigurno izaziva određenu bol i možda minimalni lokalni otok, ali ne traje dugo i ne može imati ozbiljne posledice.

Ovo su solitarne pčele što znači da svaka ženka samostalno pravi gnezda u kojima odgaja samo svoje potomstvo. One nemaju instinkt branjenja svojih gnezda, za razliku od pčela sa socijalnom organizacijom (npr. medonosna pčela, bumbari, neke tropske grupe), pa neće napadati ili juriti posmatrača.

Ukoliko uočite ovu pčelu nemojte je dirati, ali slobodno je posmatrajte iz blizine.

Ova pčela ne pravi med, a to ne rade ni druge solitarne pčele.

Med predstavlja zgusnuti i prerađeni cvetni nektar ili drugi tip tečnih sokova bogatih šećerom, uglavnom poreklom od biljaka. Medonosnim pčelama on služi kao rezerva hrane za odrasle jedinke tokom zime, ili u drugim klimatski nepovoljnim periodima, jer su u pitanju višegodišnja društva. Azijske pčele smolarice žive samo jednu sezonu i nemaju potrebu za pravljenjem zaliha hrane u formi meda. One nektar mešaju sa polenom i od toga prave smesu potrebnu za ishranu i razviće larvi, pri čemu svaka dobije potrebnu količinu spakovanu u posebnoj larvalnoj komorici gnezda.

Pčele, kao ni ostala živa bića, ne služe, tj. ne postoje da bi "služile nečemu ili nekome", one su prosto deo prirode, obavljaju svoje životne funkcije i učestvuju u raznim prirodnim procesima i interakcijama. Neki od tih procesa jako su važni za održavanje ekosistema, a neki mogu biti i od direktne koristi čoveku, što je posebno karakteristično i očigledno u slučaju gajenih vrsta. Pojedine vrste medonosnih pčela, mali broj bumbara i pojedinačne solitarne vrste delimično su i gajene, tj. domestifikovane za potrebe čoveka, ali korist od njih nije samo u formi meda.

Naime, mnogi insekti učestvuju u oprašivanju biljaka cvetnica, mnoge naše gajene biljke i njihov prinos direktno zavisi od ovog procesa, a pčele su među najuspešnijim oprašivačima. Uprkos raširenom mišljenju najveća ekonomska vrednost medonosnih pčela nije u stvaranju meda, već upravo u oprašivanju raznih gajenih biljaka.

U oprašivanju učestvuju mnogobrojne vrste pčela, ne samo domestifikovane već i divlje, uključujući i ovu koju tražimo – azijsku veliku smolaricu.  

Ne. Ova pčela uopšte ne "uzima med", već za ishranu koristi isto što i većina drugih pčela – nektar i polen cveća. 

Raznih divljih pčela, ali i ostalih insekata koji se hrane na cveću, ima jako mnogo, ali i biljaka ima mnogo, tako da je količina dostupne hrane obično mnogo veća nego potrebe svih korisnika ovih resursa. Lokalno i relativno retko, može doći do konkurencije između gajene i ostalih vrsta pčela koje koriste istu trenutno atraktivnu biljku, kada brojnosti jednih i drugih dostignu visoke vrednosti, a biljke iz nekog razloga podbace u cvetanju ili ih prosto negde nema dovoljno.

U svakom slučaju, velika pčela smolarica je samo jedna od mnogobrojnih divljih vrsta pčela, koja se od skora pridružila našoj bogatoj fauni pčela – korisnika biljnih produkata.

Ovo je solitarna pčela koja ne pravi košnicu. 

Svaka ženka pravi posebna gnezda u kojima odgaja svoje potomstvo. Za gnežđenje biraju šupljine “tunelastog” oblika, u masivnom drvetu ili šupljim stabljikama, promera najčešće 10-12 mm. 

Kad svojim leglom napuni postojeće šupljine na nekom određenom mestu, ona traži nove, koje ne moraju biti blizu početno naseljenoj lokaciji. Napunjene šupljine, tj. "zaključena" gnezda pčela više ne posećuje te sezone, larve se samostalno razvijaju svaka u svojoj komorici napunjenoj potrebnom hranom, pa se ne mogu lako ni uočiti. Po tome se jako razlikuju od gnezda medonosne pčele, bumbara, osa i stršljenova – ona se karakterišu živahnom aktivnošću sve vreme života odraslih jedinki, pa ih lako zapažamo (uključujući i po agresivnoj odbrani kolonija).

Ovu pčelu je verovatno moguće gajiti, do sada to niko nije pokušao – verovatno i neće!

Neke od solitarnih "divljih" pčela mogu se gajiti, upravo je najlakše gajiti ovakve vrste koje se rado gnezde u cevastim materijalima. Osim medonosnih, sve druge vrste pčela ne gaje se zbog meda, nego za potrebe oprašivanja određenih biljnih kultura (voće, lucerka, detelina, itd). To je do sada sa uspehom ostvareno tek kod nekolicine vrsta pčela. Međutim, još nije utvrđeno da ova azijska smolarica efikasno oprašuje neku od biljaka za kojom postoji poseban interes, naprotiv, postoji rizik da bi njena aktivnost mogla da pospeši umnožavanje i širenje nekih nepoželjnih biljaka. Zato je važno da dobro proučimo koje biljke ova pčela posećuje i kakav to ima efekat u našim uslovima.